Бразил ће престати да улаже у филозофију и друге хуманистичке каријере, јер оне нису профитабилне

Бразилски председник најавио је да ће подршка пружена хуманистичким знаностима бити усмерена на каријере као што су инжењерство и медицина

Јосепх Цампбелл је рекао да кад је цивилизација оријентисана искључиво економском или војном добробити, ушла је у опадање. У светлу глобалног тренда који се клади искључиво на научно-техничку и која образовање схвата на потпуно утилитаристички начин, као нешто што је урађено да би се добио посао а не да се сама негује и обогаћује, посматрање де Цампбелл изгледа описује нашу цивилизацију.

Раније смо поменули тренд британског образовања у новије време, који је оповргнуо професор Терри Еаглетон, да управљају великим универзитетима као неолибералним корпорацијама којима управља мандат економског раста (што их присиљава да престану са улагањем у хуманистичке знаности) и који третирају студенте као клијенте. Пре неколико дана председник Бразила Јаир Болсонаро најавио је да ће његова влада престати да улаже у филозофске и социолошке факултете и уопште у хуманистичке науке. Разлог: ове каријере нису профитабилне.

Председник Болсонаро је прошлог петка на свом Твиттер налогу пренео да ће Министарство просвете престати да улаже у филозофске и социолошке факултете како би тај новац преусмерило на каријере које стварају „запосленост и приход“. Барем, они који већ студирају ове каријере неће бити погођени. Образовање у Бразилу води министар Веинтрауб, који је демонстрирао против финансирања хуманистичке каријере, за коју сматра да је луксуз бескористан. Веинтрауб је рекао да људи морају добро одабрати своју каријеру, а филозофија није добар избор.

Можда нисмо далеко од дистопије која приказује филм Алпхавилле Јеан-Луца Годарда, друштва којим управља суперкомпјутер, алгоритам и у којем су забрањене каријере или обрти који нису усклађени са технократском економском визијом. У том друштву речи попут "поезије" или "љубави" чак почињу да престају да се користе и разумеју. Чини се да наше утилитаристичко друштво не разумије да право благостање нема везе само са банковним рачуном. Култура има функцију која средњорочно и дугорочно одређује нашу срећу, па чак и нашу способност да живимо складно са околином. На крају, оно што преостаје да се уложи је у људе, сав капитал и наду у машине.